Историја

Данашње подручје града Источно Сарајево је било насељено још у праисторији, на шта указује велики број праисторијских некропола (громиле) и градина на подручју Гласинца, од којих су најзначајније Мала Градина у Бјелосављевићима, Градина Пуховац, Кочев до и Талине. По Гласиначкој висоравни име је добила и једна од најзначајнијих култура бронзаног и жељезног доба на европском континенту. То је била култура једног од највећих илирских племенских савеза – Аутеријата и подељена је у три фаза (1800 – 800 године п.н.е.). Ова култура представља историјски континуитет са бутмирском неолитском културом (2400 – 2000 године п.н.е.), чија се налазишта налазе у пограничном подручју Федерације БиХ и Кантона Сарајево са општином Источна Илиџа.

Иако је простор данашњег града Источно Сарајево био у саставу Римске Империје, римски односно антички археолошки локалитети нису значајније заступљени. У Средњем вијеку овај простор је био у саставу босанске средњовјековне државе. У касном средњем вијеку, у периоду феудалног партикуларизма, крајем 14. и почетком 15. вијека значајним дијелом овог простора (Гласинац, Прача) управља властелинска породица Павловић, која је господарила дијелом источне Босне и Херцеговине. Из тог периода и раније потичу стари градови и утврђења као што су Витањ, Хрељин град и Стари град изнад изворишта Паљанске Миљацке. Стари град Ходидјед изнад Миљацке био је под контролом босанског краља и један је од првих градова у Босни који су освојиле Османлије.

На читавом подручју су присутне и бројне некрополе стећака из средњевијековног периода. Најпознатије некрополе су некрополе стећака у Војковићима, Крупцу и Хреши. Са падом Босне 1463. године и ово подручје доспјева под турску власт. Значајнији споменици из турског периода су били Селимија џамија у Кнежини и Јахијино турбе у Бјеласовићима. Године 1878. Аустро – Угарска преузима управљање Босном и Херцеговином, па тако и данашњим подручјем града Источно Сарајево. Војна касарна у Подроманији (у склопу данашњег комплекса психијатријске болнице) представља градитељско насљеђе из овог периода.

У периоду грађанског рата, од 1992. до 1995. године, Пале су биле привремена пријестолница Републике Српске. Ту су се налазиле политичке и правне институције: Влада и њени органи, Скупштина Републике Српске и др. У исто вријеме ту су се налазиле новинска агенција СРНА, Телевизијски студио КАНАЛ С, новине „Јавност“ и „Огњишта“.

Прва цивилна власт на територији Источног Сарајева формирана је на скупштинској сједници, у згради Мјесне заједнице Лукавица, крајем љета 1992. године. У организацији Повјереништва Српске општине Ново Сарајево, на чијем је челу био предсједник Предсједништва Републике Српске др Драган Ђокановић, одржана је Скупштина Општине Српско Ново Сарајево коју су чинили одборници српске националности Скупштине, предратне сарајевске општине, Ново Сарајево. Позвани одборници, изабрани су на вишечланачким изборима 1990. године, изабрали су их општински Извршни одбор, а први предсједник Извршног одбора постао је Бранко Радан.

Грађански рат у Босни и Хереговини завршен је потписивањем Дејтонског споразума, 14. децембра 1995. године, када је исцрпљеним актерима сукоба коначно дата могућност да своје међусобне несугласице рјешавају демократским путем.